BlogKnjigaromanSpoznaja

Tko je odredio što je dovoljno

„Kako je nastala predaja?“, ponovno su navirale uspomene na minule dane. Sjedila je nasuprot ocu u njihovom domu kad je pos­tavila pitanje koje ju je zanimalo.

„Neva, znaš kako je nastala predaja, učila si o tome.“, glasio je očev odgovor.

„Znam, ali neke mi stvari nisu jasne.“

„Neva, rekli su ti sve što trebaš znati.“

„Znaš li ti nešto više?“, navaljivala je.

„Znam koliko i ti.“

„Koji je smisao čuvanja predaje o kojoj se gotovo ništa ne zna?“

„Što želiš reći?“, pogledao ju je nekim nervoznim pogledom.

„Pitam se kakva smisla ima tvoj život. Što ti zapravo radiš?“

„Kako se usuđuješ tako govoriti o mom poslu?“, zagrmi otac.

„Nisam te željela uvrijediti, samo se pitam zar ti je to dovoljno? Zar se nikada nisi zapitao…“

„Što sam se trebao pitati?“, prekinuo je njezina pitanja. „Sve nam je rečeno. Nitko ne zna ni više ni manje, svi znaju sasvim dovoljno.“

„A tko je odredio što je dovoljno?“, pitala je i dalje ne shvaćajući zašto otac njezina pitanja shvaća kao provokaciju.

„Kako misliš tko je odredio? Stvari su onakve kakve jesu. Da je potrebno nešto više onda bi nešto više i znali.“, povisio je ton svog glasa.

„Tebi je to zaista dovoljno?“, izbezumila se Neva.

„Što hoćeš reći? Da nisam dovoljno dobar ili dovoljno napredan po tvojim kriterijima?“

„Zašto se ljutiš na mene?“

„Ti se trebaš baviti drugim stvarima. Zanemaruješ život. Zane­maruješ ono što ti je ponuđeno.“

„Zašto stalno govoriš da mi je nešto ponuđeno? Što ako mi se ta ponuda ne sviđa, što ako ja želim više od te ponude?“

„Tko te pita što ti želiš?“, naljutio se i napustio prostoriju.

Neva je stajala pred rešetkama prisjećajući se ovog neobičnog razgovora. Stajala je neko vrijeme. I misli su napokon stale. Sve je stalo. Samo je duboko disala. Nekakav neobičan mir se spustio na prostoriju. Sklopila je umorne oči nastavljajući mirno disati. Napokon mir, pomislila je. Pustila je suzu, ali ovog puta ta je suza označila pomirenje. Bila je pomirena s ovom situacijom. Otvarala je svoje oči. Suze su nastavile kliziti.

„Za što ću biti određena?“, njezina je glava iznjedrila još jednu uspomenu.

„Za izučavanje filozofijske misli.“, nasmiješila se majka.

„Što ću izučavati?“

„Sve što trebaš znati o našem plemenu, o stvarima koje nas okru­žuju, zašto je sve tako kako je, zašto je sve to potrebno…“

„Zašto je u tom nazivu riječ misao ako će mi sve reći drugi?“, prekinula je majčino izlaganje. „Zašto se to ne zove filozofijsko učenje drugih ljudi?“

„Pa…“, iznenadila se majka. „Možda nećeš ti misliti, ali će ti se razložiti što su o svemu mislili veliki ljudi koji su pisali naše zako­ne, vijećali o našim životima, promišljali o najboljem sustavu, o stvarima koje će zadovoljiti sve naše potrebe.“

„Jesi li ti zadovoljna svojim životom?“

„Pa…“, opet je majka ostala zatečena. „Mislim da živimo jako dobar život. Zar ti ne misliš isto?“

„Nisam te to pitala.“

„Što si me onda pitala?“, majka je pokušavala dobiti na vremenu.

„Jesi li zadovoljna svojim životom?“

„Čovjek nađe način kako da prihvati sve što mu nosi život. Neki su trenuci lijepi, neki drugi teški, ali svi oni tvore naše vrijeme, naše uspomene i nas same.“

„Sve mi je to jasno, ali me zanima jesi li zaista zadovoljna?“

„Ne znam što bih ti odgovorila, nije mi jasno što želiš?“

„Je li ti dovoljno živjeti život o kojem su ti drugi sve rekli? Što ako sve što su rekli nije istina? Što ako nisu spoznali dovoljno? Što ako postoji nešto više? Zašto sama ne smijem tražiti svoje odgovore? Zašto trebam vjerovati u ono što mi drugi govore. Što ako lažu? “

„Neva…“, nasmiješila se majka. „O čemu ti pričaš?“

Tina Primorac

Iz romana Velika tajna Pona, Spoznaja