BlogromanVečeras u book caffeu

Večeras u book caffeu

Čim se našla s druge strane vrata osjeti olakšanje. Osluškivala je vlastite korake kako udaraju po toplom asfaltu. Žurila je stišćući torbicu koja je neobuzdano letjela oko njezinog struka kad je zaustavi Ivanov glas.

„Ines…“, reče zadihano dotrčavši do nje.

Ines se ukopala na mjestu nadajući se kako se razgovor neće oduljiti i kako će Ivan uskoro odustati od poziva na druženje.

„Što je?“, upita promatrajući je.

„Kako to misliš?“

„Što tebe muči?“

I Ines se snuždi. Bilo joj je dosta glumatanja. Bilo joj je dosta hinjenih odnosa, dosta izmišljanja izlika i glupih odgovora.

„Slušaj, ovo nema nikakve veze s tobom.“

„O, ne…“, zavapi Ivan.

„Ne, ozbiljno. Nisu klišeji. Ja…“, započne pa zastane. „Ne znam kako bih to rekla… Ja sam nešto pokopala i sada čekam da to nešto uskrsne…“

Ivan ju je u čudu gledao.

„Nešto sam…“

„Ti si pripadnica nove kršćanske sekte?“, prekine njezine smušene izlike. „Pokapate stvari i čekate uskrsnuća?“

„Ma ne…“, nasmije se Ines.

„Vjernik u fazi propitivanja?“

„Možda, ali… ne… nego…“

„Slušaj, ako želiš, možemo skupa i u crkvu. Ja nisam neki vjernik, ali ako ti to znači… o tom pokapanju možemo…“

„Ma ne…“, smijala se Ines. „Sebe sam pokopala. Pokopala sam sve ono što sam bila, a to ustvari nisam ni bila ja, razumiješ?“

„Mislim da ne, ali me jako zanima kako je živjeti u tvojoj glavi.“

Ines se iznova smijala.

„Vidi, shvatila sam da sam nešto što ustvari nisam i sad čekam da iziđe to nešto što jesam i nisam za druženje, smetaju mi ljudi, prijatelji, poznanici… ne želim ništa, nisam za ništa, moram shvatiti…“

Wow…“, izbezumi se Ivan.

„Sad se ni ne želiš naći… tako da je sve riješeno.“

„A ne, ne. Nećeš se izvući na mene. Razumijem, mogu shvatiti što želiš reći.“, pokušavao je složiti nešto suvislo. „Pomalo mi je jasno, a pomalo… kompliciraš.“

„Znam da kompliciram i tebi se zbog toga sigurno neću ispričavati. Ti mi nisi nitko, a već imam toliko onih koji mi govore da kompliciram…“

„Sad sam se sav zbunio…“, zamisli se Ivan. „Što ti zapravo želiš?“

„Pa…“, zamisli se i Ines.

„Mislim kad uskrsneš i to…što će se tada dogoditi…“, smijao se Ivan.

„Nemoj govorit kad uskrsnem… Ovo sad tako glupo zvuči…“, Ines se počela nekontrolirano smijati. „Čuj, kad uskrsnem…“

„Ti si rekla da si pokopana i to…“

„Dobr dan!“, izgovori netko na lošem hrvatskom prekidajući njihov razgovor.

„Dobar dan! Dobar dan! Vidimo se u hotelu.“, odvrati Ivan veselo pozdravljajući svoje goste.

„Da!“, veselili su se i turisti. „Vidim se. Dobr dan, dobr gred!“

„Što govore?“, smijala se Ines promatrajući trojicu mladića.

„Dobar grad, sviđa im se grad.“, smijao se i Ivan, a onda se uozbilji. „Daj se ti izrazi da mi vidimo kamo idu ovi naši razgovori.“

„Slušaj…“, pokuša Ines, ali je Ivan prekine.

„Da skratimo, ja te zovem na neobaveznu cugu, ti nećeš jer si pokopana, moraš uskrsnuti i to…“

„Ajme, prestani to izgovarati.“, smijala se Ines.

„To su tvoje riječi…“

„Znam da su moje. Gluposti pričam, ne znam sad reći kako sam to u glavi smislila… U glavi je imalo smisla…“, prasnula je u smijeh. „Ne želim o tome pričati ni s ljudima koje poznajem, ne da mi se pričati o tome, dosađivala bih svima… proći će, OK? To je to. Nema komplikacije. Ti mi nisi nitko, neću te opterećivati svojim glupostima i zato sam te htjela izbjegavati. Nemam što ponuditi, nisam dobro društvo i ne namjeravam se praviti da jesam…“

„Dobro.“, izusti Ivan. „To sam sve polovio, ali me zanima ovo drugo.“

„Uživaš u ovom? Vidim da uživaš.“, promatrala ga je Ines.

„Ne, ne, vjeruj mi. Smrtno sam ozbiljan.“, pokušao se ne smijati.

„Što te zanima?“, Ines prekriži ruke.

„Kad ćeš znati da si došla do tog… kako da ga sad zovemo ako nećemo reći uskrsnuće…“, cerio se, a Ines se zamislila. Nekoliko je trenutaka šutjela pokušavajući shvatiti što zapravo želi i kako će znati da je do toga došla.

„Smijat ću se. Želim se smijati.“, reče i spusti pogled. „To je to. Kad se budem smijala, znat ću da je to to.“

„Zar se sinoć nisi smijala? Zar se sad ne smiješ?“

„Možda. Malo se smijem, ali to je slučajno, razumiješ…“

„Slučajno se smiješ…“, vikne Ivan grohotom se smijući. „Tko je ikada uspio ozbiljno izgovoriti da se slučajno smije? Ti si prva u povijesti, ja ti to garantiram!“

„Glup si…“, smijala se i Ines. „Glup si, tjeraš me da pričam nešto na brzinu i sad sam sva zbunjena. Želim se smijati za pravo, ne usput tu s tobom kojeg sutra neće biti, nego da sam zadovoljna i od srca se cerim, uočavam stvari kojima se trebam smijati i sve to skupa…“

„Koliko sam god zbunjen, toliko mi je ovo zanimljivo tako da ću te ponovno pozvati da se vidimo.“

„Pusti me, nemoj me mučit…“, prenemagala se Ines.

„Dosad sam te očigledno nasmijavao za krivo i ja bih te zamolio da mi dopustiš da te pokušam nasmijati za pravo?“, izusti praveći se smrtno ozbiljnim.

„Vidi, ne želim te uplitati u ove gluposti…“

„Ali, ja želim biti netko nepoznat kome ćeš pričati gluposti… Vjeruj mi, slušat ću te i razmišljati kako ja u životu nemam problema.“, prasnuo je u smijeh.

„Grozan si.“

„Grozan si!“, rugao se Ivan.

„Daj!“, gledala ga je Ines.

„Daj!“, ponavljao je čudeći se kakvo stvorenje stoji pred njim. „Ines, možemo li se naći večeras?“

„I? Što ćemo onda?“

„Onda ćemo pričati… pričat ćemo koliko god želiš. Ja ću biti tvoja najbolja prijateljica…“

„Rugaš mi se, rugaš mi se i lupit ću te!“, smijala se Ines.

„Tko bi rekao da se inače ne smiješ…“, umiri se Ivan. „Ja sam te u svom društvu vidio samo nasmijanu.“

„OK, OK, shvatila sam. Ti si ono presuper.“, uozbilji se Ines.

„Daj mi tri mjeseca u book caffeu… Nakon toga ćeš se smijati k’o luda.“, bio je smrtno ozbiljan.

„Plašiš me. Ovo je djelovalo psihotično.“, nasmije se Ines i Ivan je značajno pogleda smiješeći se.

„Vidimo se večeras.“

„Možda…“

„Ide jesen, počet će kiše pa snijeg, a ti ćeš sjedit doma, sama, depresivna, u propitivanju tog uskrsnuća…“, reče Ivan promatrajući je. „Večeras u book caffeu. U osam. Kôd: ne kompliciraj!“, izusti i ode.

Tina Primorac

Iz romana Večeras u book caffeu